slika1
Dobrotvorni rad

Na ovoj stranici je dat kratki prikaz grupnih dobrotvornih akcija organizovanih u Beogradu i Novom Sadu tokom 2011.i 2012. godine.

Uz meditacije i konstantno podsećanje na svesnovanje misli, reči i dela, dobrotvorne akcije su sastavni deo Mohanđija i grupe Blagoslovimo svet. Na svetskom nivou grupa Bless The World organizuje svoje dobrotvorne akcije putem organizacije Ammucare Charitable Trust – ACT i ukoliko želite da se uključite u organizaciju ili konverzaciju, pošaljite zahtev na
blesstheworld-subscribe@yahoogroups.com.

Naime, pravilo je celog univerzuma da onda kada dajemo nekom nešto bez očekivanja ičega za uzvrat, tada osećamo istinsko zadovoljstvo i prosto se „širimo od sreće“. Kako bi Mohanđi rekao: „Kada blagosiljamo druge bezuslovnim davanjem na bilo kom nivou, tada smo u stanju da iskusimo viša stanja svesti i da postanemo otvoreni za viša iskustva, te postajemo zaslužni za primanje nezamislivih blagoslova.“

Piše Biljana Vozarević

Grupa koja dolazi na meditaciju, prilagala je i novac, te smo skupili dovoljno za ovu akciju, posetu Svratištu u Novom Sadu za decu koja rade i žive na ulici. To Svratište taman istog dana proslavlja i svoj 2. rođendan, baš kao što je prošlo 2 godine od kad je (koliko znam) Mohan bio prvi put u Srbiji.

Tortu sam naručila da bude domaća belo-čokoladna, s ljubavlju napravljena torta 😉 Nabavila gajbu narandži, jer deci treba vitamina, i voćne sokove. Svima na meditaciji smo rekli da je bitno da osete sami taj čin davanja bez očekivanja ičega za uzvrat, a ne da to čine preko nekog drugog ili neiskreno, jer samo tako će moći da obogate sebe i svoju svest. Bezuslovno davanje, u vidu samilosti, uključuje intelekt, te tako volimo ‘pametno’ a ne zato što nas vuku emocije. Jer, lako je voleti nešto lepo milo i slatko, ali se treba potruditi kada treba voleti ono što i nije tako milo ili prijatno, ali mu je potrebna ljubav. Kao što je slučaj s životnim pričama te dece.


Deca iz Svratišta su tek zavedena u administraciju, ima ih oko 300 tu, a oko 360 koji povremeno svrate. Postoji dogovor sa Sigurnom kućom, ako treba da prenoće. Organizovana je i vaspitačka, pravna, socijalna, psihološka i zdravstvena služba. Deca su bukvalno divlja ‘hvatana’ na ulici i učena da treba da peru ruke i slušaju, da ne skaču i ne brecaju se kad im se čovek obraća, a neki su tek tu naučili da koriste wc šolju, jer to nikad u životu nisu videli.

Sve u svemu, organizacija se suočava i rešava mnogo problema, i kažu u miliciji da je stopa maloletničkog kriminala u Novom Sadu smanjena otkad oni postoje. Saradnja s roditeljima je prvo bila gotovo nikakva, a sada imaju proceduru, ljude i način kako da ih udobrovolje, jer roditelji eksploatišu svoju decu i zarađuju na njima, a ovako kad im se deca vaspitaju, baš i ne mogu. Postoje radionice za vaspitanje, minimum školovanja itd. Obavezna je evidencija svakog ulaska izlaska deteta, šta je radilo, pojelo, naučilo, obuklo, skinulo itd. Svaki detalj. Da bi svratište bilo čisto i profesionalno. Puno volontera je uključeno, i stvarno, to može da radi samo onaj ko voli. Supervizorka Svratišta, Anita, ispričala nam je mnogo više o radu, dešavanjima i ciljevima Svratišta. Posle smo se slikali, gledali decu kako igraju, jer su ih naučili plesači i muzičari koji su im bili u gostima, isto volonterski.

Deca su puna energije i želje da dođu do izražaja. Veseli su bili kad smo im došli, kao i kad smo otišli. Posle smo prešli na meditaciju, u Centar za homeopatiju, uobičajeno mesto. Kao da nas je ova akcija zbližila.

Piše Vanja Baltić

Dragana, Saša, Đole i ja smo u februaru posetili Svratište za decu koja žive na ulici. Odneli smo voće i odeću.

Svratište je koncipirano tako da deca koja žive i rade na ulici imaju mesto gde u toku dana mogu da ručaju, da se okupaju, presvuku, odmore, i na trenutak pobegnu od surovosti života na ulici. Oni u Svratiše dolaze i po osmeh, utehu, drugarstvo, ljubav , i nadu da na ovom sivom svetu postoji šareni kutak u kome ih čeka detinjstvo. I dok dane provode tako što prose ili peru stakla na automobilima, noću se uglavnom sakriju u napuštene zgrade ili kuće, šahtove, barake, parkove. U Svratišu mogu da prespavaju samo u slučaju da su bolesni ili da im na ulici preti opasnost. Hranu i higijenu obezbeđuju donatori . Odeću doniraju građani.

Tim psihologa, defektologa i pedagoga svakodnevno brine o deci i radi na njihovoj socijalizaciji. Volonteri učestvuju u raznim programimaosmišljenim tako da deca nauče da čitaju i pišu, ili da nauče neki zanat, kao i da im otvore vrata dečjeg sveta koji im je na ulici oduzet. Kada smo ih posetili sa jednim od volontera su pripremali neku koreografiju. Bili su zadihani, razigrani i skoncentrisani na đuskanje, i samo su na kratko obratili pažnju na nas nastavljajući predano da slušaju volontera.

Svratištu možemo da pomognemo tako što ćemo donirati voće, odeću, obuću, kompjuter, flomastere, blokove, olovke ili možemo u dogovoru sa timom posvetiti svoje vreme i volontirati na nekom od programa. I naših dva sata nedeljno za njih je velika pomoć i napredak.

Više informacija o Svratištu na ovom linku.

Kontakt osoba za volonterski rad
Dragana Jovanović
dragana.jovanovic@cim.org.rs
064 164 6382

Piše Klara Vukov

Pisati o događaju koji te sam po sebi ostavlja bez reči i suočava sa radošću davanja, a ne preći u hvalospev ili patetiku, nije jednostavno. Ali, da pokušam.

U martu smo započeli akcije “nesebičnog davanja”. Nesto, što bi smo mogli nazvati primena meditacije u svakodnevnom životu :). Na preporuku Crvenog krsta Novog Sada smo stupili u kontakt sa porodicom Berza, koju čine Zoran i njegov sin, Slobodan, zvani Boba, a za najpoverljivije Mogli.

Saznali smo da Slobodan ima 14 godina i završava osmi razred škole “Dr.Milan Petrović” u Novom Sadu. Za neupućene, to je škola za decu sa posebnim potrebama. Dosta je sitan za svoj uzrast. On i otac žive veoma teško od socijalne pomoći (a znate da je kod nas socijala veoma mala i neredovna). Hrane se u narodnoj kuhinji. Slobodan nosi samo dobijene stvari.

Brzo smo se u grupi dogovorili da prikupljamo novac i povedemo dečaka da kupi ono što želi da obuče za malu matursku zabavu. Novac smo prikupljali od donacija i tako sto smo rezali i prodavali cd sa meditacijom “Moć čistote”. Neću ni naglašavati spremnost ljudi da učestvuju i obraduju dete. Naravno da su nas teške godine ogrubele, ali divno je kada shvatiš da su ljudi i dalje spremni da bez pogovora pomognu nepoznatima.

Izmenu plana smo imali kada nam je otac javio da Slobodan ide u Kragujevac na državno školsko prvenstvo u stonom tenisu. Zamolio je da kupimo patike, i ukoliko može trenerku. Oh, tek tog uzbuđenja u redovima! Pa, mi podržavamo jednog sportistu!!!

Gospođa Duda iz Crvenog krsta nam je sugerisala da ne ostavljamo novac, jer nikad se ne zna da li će baš biti upotrebljen za ono što mu je namena, ali smo se svi zajedno dogovorili da Slobi ostavimo 400 dinara za džeparac u Kragujevcu.


Ako neko i dalje misli da je petak 13., baksuzan dan, silno se vara. To vam možemo potvrditi Biljana Vozarević, Slobodan Berza i ja. Našli smo se u prostorijama Crvenog krsta, gde nas je dočekala divna gospođa Duda, naš glas razuma. Objasnila je “proceduru” i sugerisala da nas tata Zoran sačeka u parku, a zbunjeni Sloba je krenuo sa nama u prodavnicu sportske opreme. Odabrali smo jednu koja je na više spratova i opremljena raznim čudima, jer pretpostavila sam da dečak i nije imao prilike da ih obilazi. Iskreno, mislim da smo Biljana i ja u prvom momentu bile više uzbuđene. Sloba je, kao pravi džentlmen, pustio nas da biramo, nudimo, probamo, a onda je odabrao crne Ribok patike.

Iskreno, dete je bilo krajnje zbunjeno i njegovo pogrbljeno držanje tela, hod, smeškanje, potpuno su nas razoružali. Malo, tanano, nadasve skromno biće. Jedva smo mu objasnile da ne treba da gleda cene, da patike od četiri hiljade nisu preskupe i sme da ih uzme u ruke, da može da kupi baš bilo koje poželi, i da danas kupujemo samo ono što se NJEMU sviđa. A on je govorio “Svejedno. Bilo koje. Dobre su.” Konačno, odabrao je neke crne Ribok patike, a Biljana je kao stručnjak za sportsku opremu i tinejdžere ocenila da su odlične.

Popeli smo se na sprat i tamo birali trenerku. Jako slatka prodavačica ponudila je da nas slika i pitala da li smo mu tetke. Paaa, na neki način jesmo : ). Samo što u ovom slučaju, ima ih jos pedesetak, a i podosta ujaka ; ) No, da se vratimo temi. Ja sam, kao “opasna tetka”, protestovala kada je odabrao crnu trenerku “Neeećeš mi ići naokolo u crnom, kao neki nindža!!!”. Naravno, to ga je beskrajno razgalilo i nasmejalo i već je mnogo opuštenije birao i gledao. No, “dobra teta” Bilja mi je objasnila da je super trenerka, sa nekim zipzarima, baš predviđena za treniranje. Ha, šta sam mogla nego da slegnem ramenima. Odabrao je i jedne bermude. Nakon fancy kupovine, otišli smo na pijacu. Sad vec verzirani maneken, opušteno je pozirao i birao majice. Kupili smo dve. Plavu i belu. Jupiii!!!

Da mu je lepo i da se opustio, bio je znak kada je rekao “E, sad bih mogao sladoled.” U međuvremenu smo saznali da ide na trodnevno takmičenje u Kragujevac, da je na prošlom bio drugi, da ga drugari zovu Mogli, jer skuplja guštere i zmije (ali nemojte to da kažete tati!!!), da ima prvi čas pismeni iz srpskog..Jooooooj, pismeni!!! Brzo nazad u park! Čeka nas tata Zoran.

Odjurili smo nazad u Crveni krst, da pokažemo kako smo se ponovili, pozdravili se, a Sloba je nastavio na pismeni u novim ribokicama.

Tata Zoran, Mogli i divni ljudi iz Crvenog krsta su se svima VAMA koji ste svojom podrškom novčanom i moralnom puuuuno zahvalili. Mi smo zahvalile njima sto su nam učinili cast da pomognemo.

Piše Biljana Mohan


Pre dve nedelje smo imali priliku da sprovedemo našu prvu malu dobrotvornu akciju u Beogradu – posetili smo SVRATIŠTE (u okviru Centra za integraciju mladih) i donirali odeću i obuću za decu. Bilo je to još jedno divno iskustvo koje nas je obogatilo iznutra.

Principi funkcionisanja Svratišta koje želimo da podelimo bazirani su na sledećem: “Prihvatanje i podrška, neosuđivanje i postupna integracija u društvo ciljevi su, zadaci i obaveze svakog od nas prema deci koja su svakodnevno izložena diskriminaciji.”

Popričali smo neko vreme sa devojkom koja radi u Svratištu kao volonter i saznale puno o izazovima sa kojima se susreću. Moram priznati da, u poređenju sa nedavnim iskustvom Sigurne Kuce u Novom Sadu, Svratište ostavlja sasvim drugačiji utisak – jedne surove realnosti koja teško može da se ulepša veselim bojama na tabli, stepenicama, krevetima i zidovima te privremene oaze za okrepljivanje dece koja žive život nezamisliv prosečnom građaninu.

No ipak, ono što Svratište pruža deci prepuštenoj životu na ulici ili degradirajućem kartonskom smeštaju zasigurno jeste neprocenjivo. Svratište ne nudi stalan boravak i negu nezbrinutoj deci, već im omogucava da se:
privremeno odmore i provedu struktuisano vreme – pod nadzorom vaspitača, kroz aktivnosti kao što su kreativne radionice, edukativne radionice, itd.
da jedu – korisniku je na raspolaganju doručak, ručak, večera i užina, u unapred predviđenom terminu
okupaju/održavaju ličnu higijenu – redovno pranje ruku, kupanje.
dobiju zdravstvenu negu
prenoće – u situacijama kada je dete posebno ugroženo, bolesno, i sl.
bivaju edukovani i dobijaju podršku u sticanju osnovnih životnih veština koje će deci kasnije biti potrebne za samostalni život– a u skladu su sa realnim socijalnim situacijama sa kojima se susreću.

Životna stvarnost dece koja dolaze uSvratište je zaista surova, ali sama pomisao da je upravo tu potrebno darivati ljubav i širiti je kao bezuslovnu svetlost Sunca, te da smo u mogućnosti da darivmo istu, daje razlog za sreću i radost.

Svratištu su dakle ponajviše potrebni volonteri koji bi, jednom nedeljno proveli nekih 4 sata sa decom.  Volontiranje podrazumeva da npr. zajedno uradite domaći zadatak sa decom, delite sa njima neke svoje veštine i saznanja, da se igrate, da pričate, da crtate zajedno. Svi volonteri rade zajedno sa stručnim timom edukovanih vaspitača.

Svi duhovni Majstori uvek podsećaju da su “ruke koje služe vrednije od usana koje propovedaju duhovna znanja” – rad na sebi nije moguć bez direktnog iskazivanja ljubavi (bezuslovne!) i neosuđivanja drugih, jer se duhovni rast dešava samo kroz Ljubav, a Ljubav nije koncept već direktno iskustvo. Nađimo dakle načina da se izvučemo iz letargije i posvetimo svoje slobodno vreme iskazivanju Ljubavi služeći ljudima, životinjama, prirodi.

Piše Biljana Mohan


Ono što me je ispunilo ogromnom radošću tokom mog kratkog boravka u Srbiji bila je naša spontano organizovana dobrotvorna akcija na Mohanđijev rođendan 23. februara, kroz koju smo dali nas skromni (no iskreni) doprinos deci u Sigurnoj Kuci, u dvoristu Centra za Socijalni Rad u Novom Sadu.

Ovu dobrotvornu akciju sam najavila svega nedelju dana ranije, objasnivši ukratko glavne principe Ammucare fondacije (ACT) koja, kao i meditacije, nema nikakva pravila obaveznog plaćanja i druge striktne norme, već se sve odvija spontano i od srca. Istakla sam da ne postoji bolji način da obeležimo/proslavimo Mohanđijev rođendan od direktnog iskazivanja bezuslovne ljubavi koja je njegova istinska priroda. Takođe, to je najbolji način da istinski radimo na sebi – da bi se naši suptilni kanali životne energije što pre otvorili, sem meditacije, potrebno je iskazivati čistu ljubav kroz DIREKTNU akciju, tako što činimo dobra dela na koji god način je to moguće. (“Jedno dobro delo svakog dana” je jedan od glavnih ACT slogana)


Ovim putem bih se htela zahvaliti svima vama koji ste svojom skromnom donacijom podržali ovu akciju, a ponajviše dragoj Marijani, Klari, Hani, Spomenki i Bilji, koje su, bez obzira na sneg, posao i ostale brojne obaveze, odlučile da je ovo ipak nešto sto je u datom trenutku najvažnije…

Pošto je Sigurna kuća dom za decu svih uzrasta, od malih beba napuštenih od strane roditelja, do 18-godišnjaka, donirali smo odeću i obuću za sve njih, kao i igračke, DVD-e sa crtanim filmovima, slatkiše, i dve torte.

Držeći poster Ammucare fondacije u rukama, tokom kratkog uvodnog govora objasnila sam deci ko je bila devojčica Amu po kojoj je fondacija dobila ime, kako je poginula, te kako je Mohanđi spoznao da kroz bezuslovnu ljubav koja se putem ove fondacije širi, Amu zaista i dalje živi… Dali smo sve od sebe da ih inspirišemo da, bez obzira na svoje materijalne mogućnosti sada i u budućnosti, uvek daju sve od sebe da iskazuju ljubav bezuslovno prema svim žvim bićima, naročito onima koja su bespomoćna.

Divne i posvećene žene koje rade u Sigurnoj kući su mi rekle da su neka od dece bila nađena na ulici, napusšena od strane njihovih roditelja, neka su izgubila roditelje, dok su neka primljena stoga što im više nije bilo bezbedno da žive sa svojim roditeljima (koji su ili mentalno oboleli, ovisnici o narkoticima, ili nasilni po prirodi).

Spomenki se naročito svideo mali dečak tužnog izraza na licu – ispružila je ruke ka njemu i on je pristao da joj sedne u krilo, nastavljajući da je gleda u oči. Mi smo se sve zauzele da ga pošto-poto navedemo da se nasmeši. Silne li sreće kad nam je to, nakon raznoraznih zvukova i izraza, napokon i uspelo!


Nakon što su deca završila sa tortom i slatkišima, najavili smo još jedno radosno iznenađenje koje smo im pripremili – Marijana iz “Cut Here” frizerskog salona najavila je da je ponela sa sobom potrebni pribor i ponudila deci da im sredi frizuru. Tu je nastala opšta pometnja. Preselili smo se u drugu prostoriju i avantura šišanja je započela sa dečakom koji se napokon složio da bude prvi.


Zajedno sa frizurama i fenom, zagrevala se i atmosfera u sobi, a šale su letele na sve strane. Bilo je predivno videti koliko je malo deci potrebno da bi bila istinski srećna.

Spomenka (iz Homeopatskog Udruženja gde se i održavaju meditacije u Novom Sadu) me takođe dirnula kad je ponudila ženama iz Sigurne kuće (na slici gore) da je kontaktiraju kad god su deci potrebni lekovi, te objasnila prednosti homeopatije i alternativne medicine. Žene su se vidno oduševile tom neočekivanom ponudom i zahvalile nam se na svemu iz sveg srca.

Sve u svemu, ovaj dan prve dobrotvorne ACT akcije, koja se desila baš na Mohanđijev rođendan cemo zaista uvek pamtiti… Kad su namere čiste, zaista, sva vrata se otvaraju.

Blagoslovimo svet!

Sa ljubavlju i zahvalnošću,
Biba